Prijatelji ili ne?

     Da li ste znali da je skoro 84% žena i 75% muškaraca u životu imalo bar jednog „lažnog prijatelja“ kojeg bi u većini slučajeva, zadržavali u svom životu (piše u nekom američkom istraživanju)? 

     Zamislite da imate drugaricu kojoj se poveravate, delite sa njom bukvalno „koru hleba“, smatrate je kako mnogi pišu „sestrom koju vam majka nije rodila“. Zamislite i to da joj iskreno delite savete, komplimente, delite njenu tugu. Da li uz to možete da zamislite i to da bi ona svaki put kada bi vam okrenula leđa, otišla dalje i to što pre, kako ne bi gubila vreme i ispričala kome god stigne sve što ste upravo podelile? Naravno, kad ste zajedno navući će osmeh na lice, ali u svom srcu vam zamera, oseća ogorčenost, a ponekad vas i mrzi. „Simptomi lažnog prijateljstva su  izdaja, kritikovanje vaših ciljeva i ambicija, kao i neosnovano ogovaranje“ kaže Florens Ajzaks. Sve ovo ukazuje na to da je i za vas kao i za vašeg „prijatelja“ bolje da se povučete iz tog odnosa. Zaboravite ga jednostavno. Posvetite se nekim drugim stvarima – jednostavno počnite sa pisanjem dnevnika, jer vas on nikada neće izdati kako bi se desilo sa osobom sa kojom delite imaginarno ili jednosmerno prijateljstvo.

     Cura je imala drugaricu, sa kojom se družila neverovatno dugo. Svuda su išle zajedno, vodila je na rođendane, dočeke, slave, proslave, žurke. S'obzirom da joj se drugarica požalila na lošu finansijsku situaciju, cura bi sedela kući kad god nije imala dovoljno novca za obe. Svaki put kada bi kojim slučajem izašle, ista ta cura je svojoj drugarici davala da nosi njene najbolje haljine iako je možda imala u planu da ih te iste večeri ona obuče (mislila je, nema veze, nosiće ih drugi put).  Svaki put kada bi je dečko pozvao da izađu, a drugarici je bilo loše, nju je naravno stavljala na prvo mesto. Svaki put kada bi neko uvredio njenu drugaricu stajala je u njenu odbranu i svađala se sa tim nekim ko bi je uvredio ili pak prekidala svaki kontakt. Jer one su „najbolje drugarice“, i šta god da je njena drugarica morala da radi bilo bi opravdano, jer morala je – imala je težak život. Svaki put kada bi drugarica plakala, cura bi sedela uz nju, plakala zajedno sa njom, i kakav god problem u pitanju bio, tražila je rešenje za isti.

     Pored dobacivanja mnogih, pored silnih skretanja pažnje da to da nije u pitanju osoba kakvom se curi činilo, ona nije odustajala od svoje drugarice.

     A onda jednog dana, srela bi drugaricu u gradu, u novim kožnim čizmama, novoj kožnoj jakni, sa novim nepoznatim čovekom dosta starijim od nje. Nekada pozajmljene haljine bi joj bile vraćene „slučajno“ izgorene, uflekane ili pocepane. Na svaki curin poziv, koji bi počeo tužnim ili uplakanim glasom, drugarica bi govorila da je mnogo umorna, prehlađena, da je roditelji hitno zovu ili joj brat spava. Slike sa nepoznatim ljudima u nezgodnim situacijama bi se pojavljivale sa svih strana. Neke tajne za koje je samo drugarica znala, dolazile bi iz različitih pravaca. Curinom dečku bi zazvonio telefon i na displeju bi izašao dobro poznat broj.

     Divno je bilo to što je ova cura uspela da prekine ovaj odnos. Jeste, trebalo joj je mnogo vremena da sama shvati o kakvoj je osobi reč, mnogo vremena da zaboravi ovo nazovi prijateljstvo, ali ipak je uspela.

     Kako vreme prolazi, kako shvatite da se ovakve stvari dešavaju svuda oko vas – postanete svesni da je ovih 84% i 75% u potpunosti opravdano. Ali verujem u to da je sve što nam se u životu dešava neka vrsta škole. Dobro je da shvatimo kakvih sve ljudi ima, međutim trebamo verovati da nisu svi isti. „Jedan čovek ne čini čovečanstvo“.